Baba za dedu, deda za Sašu, Saša za Gacika … i iščupaše 42K

To je stvarno bila idiotska odluka.
Pa zašto onda?

Znate šta. Meni će za ovo trebati mnogo prostora, a vama poveća kesa kokica, flaša soka, udobna fotelja i slobodan produženi vikend. Odakle god da krenem ovaj tekst otvara minimum tri teme: moju povredu, organizaciju Pančevačkog maratona i kako sam uopšte dođavola krenula i na kraju uspela da prođem tih 42,2 (a šuška se i više) kilometara. Da, i Zdravko.

Povreda

U ove moje 2,5 godine trčanja imala sam sreće da me povrede zaobilaze. Mislim, dok god ste živi i iole mrdate, uvek će nešto da vas zateže, škripi, žulja, probada, bolucka…… ali dok vam to ne ometa svakodnevne aktivnosti, verovatno ćete samo čekati da prođe. E sad, to što je meni bilo potrebno 6 meseci i stanje da sevanjem u guzi mogu da predvidim vremensku prognozu bolje i od čuvenog Koljčickog, u kog se moja nana klela……

Ja nikad nisam bolesna. Nemam čak ni zdravstvenu knjižicu, a i mrzim redove (to vam govori osoba koja je 2 meseca produžavala vozačku dok nije naišla na red od samo dvoje ljudi i čija nova lična karta stoji u panduraciji već 2 godine i čeka da otvore šalter samo za njeno visočanstvo!). A nisam baš ni bila sigurna kome da se obratim. Na kraju sam preko preporuke završila u jednoj fizijatrijskoj, (ne psihijatrijskoj), poliklinici. Tamo su mi odmah rekli da je stvar do leđa. Aha! Znala sam da nije povreda!

Ovde moram da kopiram svoj status, da vam dočaram kako je tretman izgledao.

Ne znam odakle da počnem. Dal’ odmah od – skidaj se. Ovi odlasci lekaru mogli bi da počnu i da mi se dopadaju.
Danas sam trebala da imam kontrolu. Moj doktor se razboleo, ako uopšte može da se kaže moj, za nekog kog ste videli jednom. Ovaj drugi, mlađi i očito direktniji odmah s vrata reče – skinite se. Mislim, ja sam onog prošlog pitala dal’ da se skinem, ali nije odreagovao, možda se to pročulo, pa je ovaj insistirao da me preuzme. Ja pitah, jel’ patike i šorc. On će – ne. Naočare, patike i majicu. Ali boli me guza, a i lepša je. Krenuo da mi masira listove i grdi kako su prenapeti. Zatim je pokušao da mi izlomi prstiće. Krckalo je za sve pare. Ne znam zašto sam ostala u šorcu jer mi povuče i njega i gaćice do pola dupeta. A ja samo brinula da mi ne ostavi masne fleke od masažnog ulja na omiljenim pantalonicama. Šta ti je žensko. A onda se bacio na leđa. Volim ja to. Mada kada videh kroz onu rupu na stolu za glavu da izuva klompe i penje se na sto, pitah se jel’ sad pravo vreme da počnem da brinem? Reče – samo se opustite i dišite duboko. A onda je mrmljao – tako, tako, dobro, odlično….. jbg, izgleda da sam opet propustila svu zabavu, ali naviknuta, samo sam poslušno duboko disala. Kao i uvek. kratko je trajalo. Na kraju me opet iskrckao, leđa, bokove, vrat i noge. Imao je ruski naglasak ili ga je glumio da bi delovao stručnije. Kako je došao, tako je i otišao, a ja ostadoh da platim jednu crvenu.

Sve je živa istina!
Ali šalu na stranu, tih 20 minuta je bilo dovoljno da izbriše 6 meseci mučenja.

Prvi pančevački hamburg maraton

Šta mi bi?
Još uvek nemam potpuno tačan odgovor na to pitanje.

11

Mislim znam za jedan razlog, ali ne mogu da vam ga kažem. Drugi je taj što sam poželela da učestvujem u nečem „našem“. Zarazila me sreća i uzbuđenje koje se podiglo oko cele stvari. Povuklo me i što su skoro svi meni najdraži javili da će biti tamo. Ksendžo, jedan si od najjačih razloga što prelomih – dužna si mi za pretrpljeni duševni bol. Ali srećom znam odlično mesto gde možemo odraditi vansudsko poravnanje.

Organizaciono od trke nisam očekivala ništa. Stvari su trebale biti krajnje jednostavne. Okupe se trkači, svaki sa svojom flašicom i furaj. Trku pravimo mi za nas. Verovatno je to još jedan razlog što nisam osećala pritisak i što sam poverovala da mogu. Kao zajednički trening, samo malo duži.
A ispalo je, verujte ne preterujem, fenomenalno. Kockice su se poklopile savršeno, iako je sve organizovano za nekih nedelju dana, a dolazak nekih ljudi (Irena, Marko), iznenadan i u zadnji čas. Sve je teklo kao da je upravo tako zamišljeno i dogovoreno. Svi smo bili u kontaktu, pratili šta fali, doneli svega za sve nas.
Ali kao što rekoh na početku, bila je to idiotska odluka.

Već znate da smo maraton i ja na vi.
Moj prvobitni stav – neću nikada trčati maraton, polako se vremenom pretvarao u – ako ikada osetim želju i na kraju završio u fazi – iz inata.
A ova sezona mi je počela sjajno. Dobro sam se spremala, odlično trčala, popravljala rezultat iz trke u trku. I kad sam bila najspremnija, nisam ga istrčala. Onda se desila povreda koja mi bukvalno nije dala da trčim, ne zbog bola, već noge nisu mogle da se kreću i tako od noćnog.

U sredu sam prvi put otišla na pregled. U četvrtak je sevanje nestalo. U petak na kontroli mi je rečeno da ne treba da trčim, ali su bolovi nestali i noge se pokrenule. U petak popodne javih Ninu da dolazim.
Ovo uopšte nije ličilo na mene, ali nisam osećala ni tremu koja me obično prati, ni strah.
Sve do dana D.
21.07.2012. 42,2K
Us*ala sam se ko grlica, (Simiću, jel smem ovo da napišem ili ćeš opet stavljaš one zvezdice? (Jok, ti ćeš, prim. ured.)).

Ja sam jutarnji tip. Ubija me kada su trke kasnije u toku dana ili još gore, uveče. To znači da ceo dan treba da pazim šta jedem, kad jedem, koliko jedem….. i čekanje, čekanje, čekanje.
U kolima ne prestajem kao navijena da pričam. Petar me smiruje. Volim umirujući ton njegovog glasa i kako sve što kaže u njemu zvuči kao istina. Shvatam da se bolje pripremio za moju trku od mene. Pripremio mi izotonik i nešto blabla voćno, što nije gel. U tom trenutku mi sine da možda ja nisam razmišljala šta radim, ali srećom imam drugare koji me vole i brinu o meni. Sve je već bilo rešeno. Duda startuje sa mnom i trči koliko može. Petar me preuzima i prati 10-tak kilometara. Obećavam mu da ću piti vodu, i ako krene da boli stati, prošetati, probati ponovo, pa ako ide ide, ako ne, nije smak sveta. Irena dolazi da me bodri, dodaje vodu, vraća iz nesvesti. Na kraju je i krug istčala sa mnom sve u sandalama. Dovezla je i moje drugare koji se nisu snašli za prevoz. I bila velika pomoć svima na okrepnoj stanici. Marko me iznenadio jer je rekao da neće doći, ali bio je tamo i njegovo glasno brojanje krugova mi je baš značilo. Kao i Nion, koji možda deluje povučeno i tiho, ali shvatih da gotovo nema trke gde ne čuh ono njegovo – Ajmo tetka. Menjaj brzine. Jel ti treba nešto? Hoćeš da te polijem? Tu sam, ne brini, samo pravim krug…..

Radovi su oko pančevačkog mosta. Gotovo se poradovah da ćemo zakasniti, ali stigosmo taman na vreme da se presvučemo i umešamo u gomilu. Da, gomilu. Bukvalno. Trka je bila otvorena za sve. Svako je mogao da trči koliko je hteo, ali samo su se prijavljenim maratoncima brojali krugovi.

2-1

Prvi deo trke je prošao po planu. A on je bio – videti da li si u stanju da istrčiš 21k, gledati da to bude za 2 sata i sitno, a posle šta bude. Hej ljudi, ja trčim, a čak ni ne boli! Sreća, sreća, radost! Negde pred kraj tih 21 ućutah se. Postaje teže, noge se polako drvene i bol kreće da se javlja. Tešim se jer sam i dalje u stanju bar polutku da istrčim. Teram samu sebe, ajde još jedan krug, pa ćeš da staneš, pa još jedan i još jedan…. Na 25. kilometru više nisam mogla da se teram i prelazim na „taktiku“ hodanje – trčanje. Znala sam da je rano. Nadala sam se tome tek oko 30-og. Krugovi se otegoše, a meni teško i da hodam. Počela sam ozbiljno da razmišljam o odustajanju. Ovim tempom neću završiti ni do jutra. Svi me bodre i svako povuče po malo. Anja, Andrija, Miljurko, Aca, Miloš, Ivan, Slavko, Nino i Tanja, okrepa…. Ali ja polako skupljam petlju da definitvno stanem.

Kada sam već skroz digla ruke, čujem Saleta Gacika iza leđa. Imamo istu kilometražu do kraja. Koja sreća, imam društvo! Samo shvatam da ću ja ovako do kraja i teram ga da ide.
Bilo bi me sramota da te ostavim, reče i nastavi da se vuče sa mnom. Probala sam još par puta da ga nagovorim, sad da l’ zbog savesti da mu ne upropastim trku, il’ sam htela da konačno stanem, nek ostane tajna. Ali on je tvrdoglavo rešio da me dovuče do kraja. Imali smo duga 2,5 sata da se siti ispričamo. On je pokušavao da me razveseli, a ja sam zauzvrat bila pravo oličenje dame. Bez trunke blama podelih sa njim svoja najromantičnija osećanja koja su se sastojala u teškoj odluci da li prvo da bacim peglu ili da se …….. Bilo je tu i „izbacivanja vazduha“, neki nepristojni bi rekli podrigivanja, posle svakog gutljaja vode, kriške limuna, soli. Kao što jednom rekoh, to samo drugi trkač može da voli. E moj Sale, drugi put ćeš dobro razmisliti pre nego opet staneš da nekome pomogneš. A možda sam mu nekoć bila i simpatična. Jbg, (ups, izvini Mrki, neće se ponoviti).
On je sve podnosio sa smeškom i dogovorili smo se da pegla padne tek na cilju, jer greota bi bila ne ovekovečiti takav trenutak. Ne znam tačno o čemu smo sve pričali, ali se dobro sećam da je rekao da voli da čita moje tekstove i da jedva čeka ovaj sa trke. Hehehe, da, da, toga se sećam.

Par puta smo na njegov nagovor pokušavali i da trčkaramo, toliko sam mu ipak bila dužna, ali sve se neslavno završavalo mojim stajanjem posle 50-tak metara. Na kraju je lakonski zaključio da bar nećemo imati problema sa upalom mišića jer smo ih ovim podužim hodanjem pošteno rastresli. I da vam kažem, bio je apsolutno u pravu.

Ja sad ne mogu da vam opišem kakav osećaj stvorite prema svom spasiocu, a da njegova žena momentalno ne zatraži razvod, deca, brat i roditelji ga se ne odreknu koliko sutra preko novina, a komšije ne počnu da mu šuškaju iza leđa dok se pod pritiskom ne odseli u Sibir. Realno, mi se znamo, ali iz viđenja. Živimo u različitim gradovima, srećemo se na trkama kada razmenimo pozdrave i po neku reč. Čitamo se i ponekad lajkujemo na fejsu i to je to. Ali svako ko je ikada istrčao neku trku zna o čemu pričam. Nisu trke nama tu rezultata i takmičenja radi, već zbog te posebne atmosfere nabijene emocijama koje te nose kroz svakodnevicu do sledeće trke.
Sećam se da mi je rekao – sada ja tebi pomažem, sutra ćeš ti nekom drugom. Imala sam već prilike da pomažem nekom. I koliko god je lepo kada postižete svoj san, možda ste ipak još srećniji kada pomognete nekome da dosegne svoj.

3

Zdravko

Znam, od početka se pitate kakve sad pa veze on ima sa svime. Poneki dušebrižnik je možda već nazvao i Draganu, za svaki slučaj.
Pa evo. Svi pišemo o podršci koju pružamo jedni drugima na trkama. I meni zaista nije važno da li se radi o 100 metara ili 100 kilometara, sve mi je iste vrednosti. Jer ako počnemo da se vrednujemo međusobno, pravimo kaste, klase i slično, onda smo uspešno upropastili još jednu stvar koja nam je značila. A ljudi su stručnjaci za to.
Da, ova podrška je važna, toliko važna da ja ovu trku ne bih završila da nije bilo Saleta.
Ali nije poenta uvek samo u završiti. U uspehu i neuspehu. Šta je uostalom neuspeh?
Kada se na fejsu pojavilo obaveštenje da „Sasha is going…“, lajkovalo se i bodrilo. Hvala, značilo je.
Ali samo je Zdravko pitao mogu li. Dao mi podršku, ali i znao da se već duže mučim. Podrška da odustaneš i da to nije strašno. Da ćeš nekome biti jednako drag, da se nečija vrednost ne meri dužinom pretrčane staze i brojem kilometara. Da nije uvek hrabrost istrčati. To cenim ponajviše. To sam prepoznala kao istinsko prijateljstvo.
E pa Zdravko, volim i ja tebe. Bio 1., 10. ili 50. Trčao ili ne. Organizovao trke ili ne. Tapšali te drugi po ramenima ili ne. Ali mislim da ti to već znaš.

Epilog

4

Znate, ja ne marim mnogo za brojeve. Odavno već ne znam koliko trka sam istrčala. Pamtim ih po drugim stvarima. Kako smo Simić i ja skupljali odbačene flaše sa malo preostale vode, ne bi li se osvežili. Kako smo glasali izgubljeni u nekoj šumetini da li da klizamo niz liticu do kanjona ili ne. Kako je Shone napravio svoje prve krempite po mojim mejl uputstvima i doneo ih za celo društvo na Palić. Kako sam radosno pevala po rumunskim planinama dok me Duda psovala i raskidala naše prijateljstvo. Kako me jedan sladak nepoznat dečko „pazio“ poslednja 2 kilometra na beogradskom, da se uveri da sam stigla do cilja. Ili kako je Zli vuk uklješten između nas, 3 praseta, dok smo se telima grejali u našem vetropropusnom de lux bivku i slušali divlje svinje, nadajući se da nam neće odneti patike, (često spominjući Zlatana jer je to sa izuvanjem bila njegova ideja. I samo da zna, ne funkcionoše.), rekao da ga previše stišćem i da se malo sklonim sa njega i time izazvao opšti smeh. Hmmm Simiću, skoro u svakom primeru ti. Ovo čak i meni postaje sumnjivo, nije ni čudo što naši ljubitelji tele-novela pričaju 🙂

Ali evo, sad overih i taj maraton.

Samo, čisto da znate, mnogo pre toga, na svojim trkačkim počecima, ja sam završila ultru na 6 sati, prešla 48 kilometara. Mnogo opuštenije i lakše. Bez nekih ambicija. Sa dečjom radoznalošću i željom da sve probam.
Ne želim da vas razočaram, ali i dalje se smatram polumaratonkom. Doduše, nisam završila sa maratonima, trebaće mi.
A sada odoh da naučim taj kraul i da ne silazim sa bajsa kod prvog kamenčića. Next stop IronWOman.

Uživajte šta god da radite i stići ćete gde ste pošli.

Autor: Saša Tucaković

Ukupno 11 pregleda, 1 pregleda danas

Povezani članci:

One thought on “Baba za dedu, deda za Sašu, Saša za Gacika … i iščupaše 42K

  1. Pingback: Maraton manijak | Prvi maratoni i lični rekordi na “Plavom krugu”

Leave a Reply