7. maraton “Aleksandar Veliki” u Solunu 1.4.2012

Priliku da trčim na ovom maratonu van Srbije dobio sam zahvaljujući svojim prijateljima trkačima iz Makedonije, koji su velikodušno ponudili da podelimo prevoz od Skoplja do Soluna i grupno prijavili i nas trkače iz Srbije za solunski maraton. Ninoslav Rašković i ja njegovim kolima smo krenuli rano ujutru iz Pančeva, pokupili Srećka Mičića i Tanju Stojanovski u Beogradu i bez problema i bez gužvi krenuli autoputem pored Niša, najpre do Vladičinog Hana. Ninoslav je tu posetio Anu Ilić, devojčicu obolelu od teške i retke bolesti Fridrajhove Ataksije, pružio podršku njoj i njenoj porodici i dao korisne savete vezane za borbu protiv dijabetesa od koga Ana takodje boluje.

Kire, Tajfun i ostali drugari dočekali su nas u Skoplju kao najmilije, ugostili nas i obezbedili mesto za spavanje u svojim kućama. Proveli smo divno popodne u šetnji centrom Skoplja, koje se vidno izgradilo od prošle godine kada sam tu trčao maraton. Završena je Trijumfalna kapija na mestu neposredno pored cilja skopskog maratona (uz malo pameti možda će organizatori ovi kapiju i iskoristiti kao cilj), završena je i fontana Konjaniku (koji neodoljivo podseća na Aleksandra Makedonskog) sa vodenim i svetlosnim efektima koji prate muzičku podlogu, kao i još nekoliko manjih spomenika u samom centru grada. Puno toga na malom prostoru, ali nije moje da sudim o umetničkoj i istorijskoj vrednosti ovih budućih znamenitosti Skoplja i Makedonije.

Veče smo proveli družeći se kod Kireta, uz domaću pitu koju je sam pravio, upoznao sam i njegovu divnu porodicu. Spavanje je bilo više nego dobro, sem za Srećka koji je “bauljao” do pola noći sa sestrom po Skoplju i onda se samo ugurao u krevet izmedju nas. Ustajanje je bilo već u dva morali smo da krenemo sat ranije od planiranog zbog Grčke razlike u vremenu. Ispred Soluna smo skrenuli za Pelu, gde je i bio start trke. Atmosfera na startu odlična, mada je vreme bilo prohladno. Grci su obezbedili plastične majice koje su prilično dobro odrađivale stvar. Učesnički paketi su sadržali nekoliko različitih vrsta majici, a bio sam prilićno razočaran kad sam shvatio da mi je zapala najlošija, obična pamučna. Dobili smo i odlične kačkete, prilično dobro za grupnu cenu kotizacije od 30 eura. Na startu orkestri, muzika, odlična atmosfera i krećemo. Trči se kilometar kroz naselje i onda izlazi na magistralni put ka Solunu, prav i prilično dosadan sa jedva primetnom nizbrdicama (mada mi se subjektivno činilo da je bilo više uzbrdica). Ka Solunu sem par sela kroz koja smo prošli i reke Aksios, skoro da ništa nije bilo vredno zapažanja. Bodrenje uz bubnjeve i muziku se nastavljalo, okrepa je bila odlična sa kombinacijom vode i više vrsta izotonika, a medicinske ekipe za svaku pohvalu. Bilo ih je na svakih 2-3 km, mobilne ekipe na motorima su neprestano obilazile trkače i bodrile nas, sve u svemu za svaku pohvalu.

Negde do 12.km trčao sam prilično rezervisano, negde oko 5:45/km, a zatim kad sam video da imam snage i da mi dobro ide ubrzao još više do 5:25/km . Dobro mi je išlo tim tempom negde do 32.km a zatim sam uvideo da ne mogu više. Iako takoreći nisam prohodao negde do 35km, snaga me je ipak pomalo napuštala, a onda sam stao da se pomokrim i to je trajalo i trajalo skoro dva minuta. Kada sam shvatio da ću upravo za toliko probiti barijeru od 4 sata, odlučio sam da se ne forsiram iuživam u ostatku trke. Tada sam odprilike ulazio u predgradja Soluna, počelo je da postaje malo življe, muzika se čula sa više strana, bilo je cool. Zadnja dva kilometra trčali smo kejom, bilo je puno ljudi, svi su navijali, posmatrali, bilo je lepo, vredno pamćenja. Bilo je lepo trčati pored mora, u daljini nas je čekala Bela kula, znamenitost Soluna, a ispod nje i cilj moje jedanaeste maratonske trke. Srećko me je pred ciljem sustigao, pa smo se malo zezali trkali, ali mi je konačnu inspiraciju dao sat u cilju pa sam požurio da stignem par sekundi ranije. Rezultat sam po sebi malo iznad očekivanog 4:09:58

Organizacija u cilju takodje odlične, medalje prelepe, okrepa sjajna. Dočekao me dr.Ljoljos, moj kolega veteran padobranac iz Soluna, tu smo malo popričali, slikali se, kasnije sam sa Nedjom i Srečkom peo na Beli kulu, malo smo uživali u pogledu i najzad krenuli nazad ka autobusima. Svi smo zadovoljni Kire je skoro bez treninga istrčao maraton, uz moram da kažem nenadmašnu Tanju koja ga je bodrila sve vreme. Druženje nas devetoro sa makedoncima je bilo super, trka će mi ostati u sjajnom sećanju i sve pohvale organizatorima i ogromna zahvalnost Kiretu i Tajfunu na gostoprimstvu. Vidimo se opet u Skoplju za pet nedelja!

Ukupno 46 pregleda, 1 pregleda danas

Povezani članci:

Leave a Reply