19. zimski maraton Samoprevazilaženja – Niš 02.03.2014

“Ako je vedro nebo, ti zapališ veliku vatru i padne velika kiša. Ti onda možeš da kažeš, da si vatrom prizvao kišu, ako si je samo zato zapalio.”

niski-zimski-maraton-2014-gacik-ivicaOvu legendarnu mantru iz filma “Crni bombarder” u kojoj prizivaju kišu Dragan Bjelogrlić i Anica Dobra (šta dobra? Mnogo Dobra riba) pretpostavljam da su u nedelju 2. marta koristili i ljudi iz Šri Činmoj tima, kako bi opravdali naziv svom 19. Zimskom Maratonu Samoprevazilaženja u niškom Čairskom parku.

Jer, kako drugačije objasniti da danima pre i posle maratona nije pala ni kap, dok je u nedelju lilo kao iz kabla.

Da kiša pada, znao sam i pre nego sam ujutru pogledao kroz prozor. Znao sam to po bolovima u kostima bez konsultacija sa naslednicima Borisa Koljčickog i kačenja na Weather Umbrellu. Nakon prošlogodišnje saobraćajke, ne mojom željom, instaliran mi je nepogrešiv softver za najavu promena vremenskih (ne)prilika.

Samim tim, umesto optimističnog i vedrog odlaska na maraton u rodnom gradu, na isti sam se odvukao kao prebijeni provincijalac kome se na 18. rođendanu slavljenika slučajno osmehnula devojka istog.

Popunjavajući formular za prijavu, jedno 10 minuta sam ga šetao i dalje razmišljajući dal da “čekiram” trku od 21 ili 42km. Kako imam nepisano pravilo da bojkotujem i ne trčim trke gde organizator ne može da obezbedi medalju (ua za Niški letnji polumaraton), rešio sam da nemam šta da izgubim. Do ove godine, ljudi iz Šri Činmoj tima su delili medalje samo maratoncima, tako da sam se odlučio za maraton, kako bi mi medalja bila neki stimulans i svetlo na kraju tunela.

I krenuli smo. U ovu trku sam ušao, što bi rekli poklonici Formule 1, sa unapredjenim performansama bolida. Moj batica, koji je zbog povrede bio prinuđen da trči polumaraton, mi je pozajmio kompresione čarape, koje su se pokazale sjajno, jer me grčevi do pred kraj trke nisu hvatali.

Iako sam bio skeptik prema tim “fensi detaljima”, morao sam na kraju da priznam da s pravom koštaju koliko koštaju. Sa mojom “low-cost” varijantom “Adibas” čarapa iz kineske prodavnice, ipak nikada nisam doživeo ovakav osećaj lakih nogu na trci od 42km.

Pored “hardverskih” poboljšanja, poradio sam i na psihološkom planu. Kako mi muzika mnogo znači tokom trke u otklanjanju crnih misli, nisam više želeo da se prepuštam sumanutim muzičkim ukusima di džejeva radio stanica (ionako nedeljom rade samo oni po kazni, pa možeš misliti kakvu muziku puštaju). Preko Deezer-a sam napravio svoju Play listu pesama sa 5 sati kvalitetnog programa. Takođe, nerviranje oko spadanja slušalica i nameštanje istih sam rešio flasterima, što svima preporučujem, jer se previše nepotrebne energije i nerviranja raspe na tim glupostima koje možeš eliminisati već na početku.

Sama trka je meni bila malo na “mute” modu. Tiha i monotona. Verovatno, zbog nikad manjeg broja trkača, usled nevremena. S druge strane, to je trku učinilo nekako prisnijom i moglo se posvetiti više vremena nekim dragim ljudima koje srećeš na trkama. Ipak, u Čairskom parku su mi nedostajale mlade mame, koje nedeljni matine u “full varijanti” za večernji izlazak provode tračareći, dok nesrećna deca zaboravljena na mobilijarima lome ruke i noge.

Krešendo je trebao da usledi na nekih 4h 40m uz himnu košarkaške Evrolige “I feel devotion!”, ali se to nije desilo, pošto sam u cilj stigao sa vremenom 4h 33m , što je za 17 minuta bolje od mog ličnog najboljeg vremena.

Verovatno bi vreme bilo još i bolje da na 37 kilometru nisam uočio polumaratonce kako se šepure sa medaljama. To me je dotuklo! Stvarno nije fer?! Mogli ste da kažete da ne kisnem dve i po čuke duže. Ipak, kasnije sam uočio da je organizator ipak napravio razliku između medalje za 21 i 42km, tako da i dalje mogu da zezam baticu na temu sličnosti polumaratonske medalje i žetona za peronsku kartu na autobuskoj stanici.

Nakon trke smo otišli sa dragim prijateljima trkačima da “nešto “nabodemo” što bi reko direktor Šojić. Utisak nedelje je bila jedna naša drugarica koju nećemo da imenujemo, ali ćemo je na sledećim trkama zvati Pepeljuga, pa će te je po tome prepoznati:-) Naime, usled neiskustva, pošla je sa samo jednim parom patika, koje su naravno nakon trke bile potopljene. Elem, u kafanu je po onoj hladnoći i kiši ušla bosa i u “jadrankama”, što je za šalu uvek raspoloženo osoblje jedva dočekalo i pravilo šale na račun Pepeljuge koja je izgubila cipelicu.

Ipak uz dobru muziku i klopu, brzo smo zaboravili na sve nevolje koje su nas snašle tog dana i već počeli da pravimo planove i dogovore o sledećim trkama i druženjima.

Pogledajte i galeriju slika sa 19. niškog zimskog maratona Samoprevazilaženja

Ukupno 202 pregleda, 1 pregleda danas

Povezani članci:

Leave a Reply