14. oktobar – Dan kad su pomerane granice i padali rekordi

Ovogodišnji jubilarni 20. novosadski maraton održavao se istog dana (14. oktobra) kada i proslava Dana 63. padobranske brigade. Kao bivši padobranac, duboko sam emotivno vezan za tu jedinicu i njene pripadnike. Istovremeno, bolno sam zaljubljen i u trčanje, pa sam bio na muci i dugo razmišljao na koji ću način spojiti ove, na izgled, nespojive emocije. Shvatio sam da na proslavu u Niš ne mogu otići sa osećajem praznine i neuspeha koji sam nosio zbog odustajanja na trci pre dve nedelje. Iako su prošli dani, a ja se nakon bolesti opet vratio svojim redovnim treninzima, u meni se još uvek u priličnoj meri zadržalo loše raspoloženje. Fizički sam se oporavio, ali emotivno, bio sam klimav kao posle nokdauna. U Koceljevi me maraton pregazio kao šleper na auto putu i znao sam da ništa ne može bolje da spere taj gorki osećaj od slatke, surove osvete. Morao sam brzo da uzvratim udarac!

Neposredne pripreme za trku su počele dva dana ranije, malo dužim spavanjem i popodnevnom dremkom u petak i subotu, obilnim unošenjem vode (4-5lit/dan) i obrocima bogatim ugljenim hidratima i kalorijama na svakih par sati. Veče pre trke sam probe radi, grickao i kikiriki jer je bogat kalorijama (600kcal/100gr). Iako ima dosta nepoželjnih masti, nisam imao nikakvih problema pre, niti tokom trke. Naravno, sem “Bonžita”, “Smokija” i banana, tu su bile i neizbežne makarone sa tunjevinom kao glavni obrok na 12 sati pred start trke. Za doručak pre trke, nisam želeo da eksperimentišem pa sam kao i više puta do sada pojeo dva “7 days” kroasana sa eurokremom i popio čokoladno mleko. Mleko nikako ne bi trebalo piti pre trke, ali meni ne smeta ,a i volim ga, pa je ovoga puta prošlo nekažnjeno.

U nedelju ujutru krenuli smo iz Pančeva i lagano preko vojvođanskih sela stigli do Novog Sada. Jovan Opačić, bivši prvak SFRJ u veslanju, pokazao se kao sjajan i interesantan sagovornik o tom sportu, a Ninoslav je naročito bio željan korisnih informacija jer je nedavno nabavio veslački ergometer.

Ponovo susrećem poznata lica mojih maratonaca-manijaka. Na žalost, ovog puta zbog prehlade nije bilo Miljurka, Tanja je trčkarala po njenoj Makedoniji, ali bili su tu Srećko, Miki Ranđelović, Vera, Gile, Mile Rašković, Ćira, Drago, Voja Ćurulić… Nakon pada sa bicikla posle višemesečne pauze na stazu nam se vratio i Nedeljko Todorović, čovek koji je istrčao 117 maratona kao i svih dvadeset do sada održanih novosadskih maratona! Svaka čast Neđo!

Organizacije same trke je bila odlična. Za preuzimanje takmičarskog paketa (startni broj i majica maratona) nije se čekalo duže od 5 minuta, a šatori za presvlačenje i toaleti bili su u neposrednoj blizini prijavnog mesta i starta. Parking mesta je bilo dovoljno, kao i sudija i volontera. Pored maratonske, organizovana je i trka na 10,5km (frtalj maraton), kao i trka na 32km, trka zadovoljstva, trka mališana, puzeća trka beba i trka kornjača. Učešće ma ovim trkama uzelo je oko 1500 takmičara, a maratonaca je bilo oko 100.

Start je krenuo po planu u 10h iz centra grada, a kretali smo se dobro poznatom rutom pored Dunava i dalje preko Limana do Veternika. Trčao se jedan krug od 20km, a zatim i dva manja od po 11km. Vreme je bilo idealno, oblačno bez kiše i vetra, sa temperaturom od oko 15 stepeni.

Krenuo sam u prvi kilometer lako, neprestano se suzdržavajući da ne trčim brže, jer i ako je “Garmin305” pokazivao da idemo tempom od 5:15min/km, činilo mi se kao da milimo novosadskim asfaltom. U prvih nekoliko kilometara išao sam sa Mišom Segedijem, Daliborom iz Specijalne brigade i pančevcem Opačićem, a zatim sam nastavio u istom tempu, neprestano krajičkom oka gledajući na prosečno vreme od 5:25min/km. Planirana taktika je bila da tim tempom trčim do pola, a zatim da ubrzam još malo i završim trku negde oko 3h i 50min. Ipak, i ako sam trenirao po definisanom programu, nisam bio uveren da drugi deo staze mogu da istrčim brže od prvog, pa sam, s obzirom da su ritam disanja i kadenca od 180 (broj koraka u minuti) bili savršeno uskladjeni, malo ubrzao i stabilizovao se na 5:23min/km. Mada sam imao subjektivni osećaj da sa vremenom počinjem lagano da usporavam, pogled na sat me je uveravao da je sve u redu i taj sam tempo bez ikakvih problema i većih napora držao sve do 32km. Jednu “Bonžitu” sam pojeo nakon sat vremena i drugu posle još sat. Znao sam da mi nedostaju treninzi dužine, jer sam poslednji malo jači od 27km istrčao još pre mesec dana. Planirao sam da maraton u Koceljevi bude ta nedostajuća dužina, ali tamo sam dogurao samo do 14km. Zato sam čekao i znao sam da dolazi….

Kriza, uvek dođe pre ili kasnije, zato sam je sačekao sa podignutim gardom. Iskreno, očekivao sam je i ranije, ali nešto u meni je ovog puta bilo puno spremnije. Nisam razmišljao o bolovima u stopalima niti o povremenim grčevima zadnje lože. Grabio sam “koracima bebe”, malo po malo, grickao i grickao kilometre. Na 36. km sam potrošio dva minuta u toaletu, to mi je poremetilo sat pa je pokazivao prosečnih 5:35min/km. Znao sam da je to i dalje lepo vreme u cilju ispod 4 sata, ali mi jedna misao nije davala mira. Prošle godine sam takođe trčao dobro, ali mi je rezultat izmakao. Na kraju je sat pokazao dužu stazu, pa je i vreme bilo 4:02:56. Nisam želeo da se to ponovi, pa sam pomalo dodao gas. U tih zadnjih desetak kilometara sam par puta prohodao po desetak sekundi. Na treninzima dužine to sam redovno radio i ta me tehnika neverovatno dobro uvek vraćala u život. Ipak, kada sam ušao u 39. km znao sam da je sve skoro gotovo. Do kraja je ostalo malo, imao sam još dosta snage u nogama, sve krize su prošle. Nekih 200 metara pred ciljem, čuo sam Jordanovskog kako pokušava da me dostigne, ali mu nisam ostavio nimalo šanse. Gledam na sat u cilju, pokazuje 3:56:20, podižem ruke, čujem aplauz publike i povike kolega maratonaca… Uspeo sam! Srušio sam i tu barijeru, pomerio magičnu granicu od 4 sata i pečatirao je novim ličnim rekordom! Za otadžbinu, za druga, za pušku, za vojničku i ratničku cast, ovaj padobranac 63. padobranske brigade je danas – ODRADIO!

Primam učesničku medalju, ljudi čestitaju, slikaju… ne osećam više ni bol, ni umor – srećan sam! Uzimam vodu od volontera i pravac na tribune kraj cilja, jer dolaze i ostali maratonci! Najpre Mile, pa zatim Dalibor, Srećko, odmah za njim i Ninoslav, Vera, Jova. Padaju lični rekordi! Svi nasmejani, slikamo se, aplaudiramo, sportski navijamo jedni za druge. Baš je dobro, još jedan od mnogih razloga zbog kojih trčim!

Dele se medalje i pehari, proglašavaju pobednici. U kategoriji žena u maratonu su nastupile samo tri takmičarke, ali ipak, sjajno drugo mesto i lični rekord popravljen za više od 15 minuta istrčala je naša drugarica Vera Velimirović na svom sedmom ovogodišnjem maratonu. Bravo Vera!

Čast veterana 63. padobranske brigade pored mene i Dalibora Andrića (takođe ostvario sjajno vreme i lični rekord 4:04:59), odbranili su i pripadnici ekipe Specijalne Brigade VS učešćem u maratonskoj štefeti i osvajanjem drugog mesta. Nezaobilazna podrška na svim dosadašnjim trkama u Novom Sadu bio je i Martin Ćuk, takodje veteran i za sada samo polumaratonac-pripravnik! Da ne zaboravim, fantastični padobranac Felix Baumgartner je danas skočio iz kapsule balona sa visine od 39km! I on je pomerio mnoge granice i oborio rekorde! Nezaboravan prizor i inspiracija za milijarde ljudi!

Eto, sad znam da mogu i znam kako treba trčati! Ljubljano, čuvaj se, stižem za dve nedelje!

Ukupno 108 pregleda, 1 pregleda danas

Povezani članci:

2 thoughts on “14. oktobar – Dan kad su pomerane granice i padali rekordi

  1. Ko sme taj i može. Ko ne zna za strah taj ide napred. Ćije jedinice je moto nije ni bitno, jer su ovo samo promenjene reči jednog velikog vojvode.
    Nije bilo 30km za pripravnike već 32 i kojih stotinak metara. Nije mala razlika a i ne bih da umanjujem pripravnički uspeh :).

    • Ispravljeno 🙂
      “Za otadzbinu, za druga, za pusku, za vojnicku i ratnicku cast, padobranci 63. padobranske brigade – RADE!” je moto veterana ove jedinice.

Leave a Reply